​2006. Прва самостална изложба - Теле..., галерија "Бранко Миљковић" у Београду

 

Изложене слике представљају моју реакцију на неке од често (зло)употребљаваних речи из информативног програма. Њихова пречеста и погрешна употреба довела је до тога да почну да звуче лажно и неискрено. "Написала" сам их ћирилицом, јер је то писмо које и иначе користим.

Овде су неке од тада изложених слика.

​

 

​Из каталога изложбе

 

Ивона Рајачић Барандовски, историчар уметности

​

    Шта очекивати од младог ликовног уметника - који живи у сиромашној и транзиционим процесима оптерећеној земљи? За којим и каквим облицима ликовности ће посегнути, у који контекст ће  све то сместити, хоће ли исказати у свом раду протест, бунт, критику, непристајање или ће се повући у неки новоосвојени простор личне имагинације?

    Милица Вуковић припада генерацији младих која је одрастала у најгорим годинама наше кризе, годинама најцрњих медијских ратова, реалних ратних сукоба, распада земље, хиперинфлације, суноврата људских, моралних и етичких вредности. Нажалост, стасава ова генерација и даље у условима  агресивног неоколонијализма са свим одликама квази потрошачког друштва, експанзијом медија, реклама, маркетинга... У ту сферу потпада и вокабулар политичког маркетинга са омиљеним речником политичке елите...

   У таквом амбијенту, Милица Вуковић у центар својих ликовно-сликарских интересовања поставља најутицајнији и најзаступљенији информативни медиј - телевизију, односно сам тв пријемник, постављајући га симболички као линеарни оквир за садржаје својих слика. У њих потом, она уграђује другу важну тему, одређене речи, али нажалост, веома израубоване и изманипулисане као што су: транспарентност, искреност, истина, будућност, поштење...

    Осим што их истиче контекстом самог значења  по принципу једна реч - једна слика, једно питање, Милица покушава ликовним средствима да дефинише основно и реално значење изабране речи.

    Тако на примеру речи-слике ЕПП, слова третира  у црвеној агресивној боји, која сама по себи искаче, творећи  у третману  линије обла, готово физички опипљива слова. Уз адекватне детаље на позадини који су пратећи елементи рекламних порука, као што су цифре или проценти, она успешно постиже визуелни утисак баналне потрошачке понуде.

    У другом случају речи - ТРАНСПАРЕНТНОСТ, реч се препопзнаје у линеарној игри беле, црвене и плаве али се доживљава као не баш јасно читљива варијанта већ прилично запрљана  и замагљена, дакле удаљена од свог аутентичног значења.

    ИСКРЕНОСТ, пак,  својом тананом сведеношћу црне, беж, бледо жуте и сиве, алудира на изузетну деликатност и крхкост основног појма.

    Да ВИДИК или LOOK могу бити ружичасти или у основи упућивати на топле тонове и конотације, чињеница је која радује као и БУДУЋНОСТ која је упркос свему оптимистична...

   Линија Милице Вуковић је разиграна, нежна или јака, доминантни елемент слике.

   Она је и основни носилац енергије боје, дакле и пластицитета и као таква упућује и на размишљање о паралели према уметности графита  без обзира што је уметност графита тврђа, рискантна и друштвено неприхватљива варијанта ликовне комуникације.

   Својом првом самосталном изложбом слика Милица Вуковић  презентује завидан ниво ликовности, зрелост у размишљању, респективан критички став и својеврсне личне одговоре на реалност савременог тренутка живљења.