2012. Самостална изложба - 11. Арт маркет – „12 соба : 12 сликарки + 1 вајар“, Кућа краља Петра Првог, Београд

2015. Самостална изложба - La dolce vita!, галерија Куцера, Центар за културу Раковица

 

Разноразне рекламе не престају да глорификују атрактивне ствари, често врло сумњивих осталих квалитета. Иако овај опис пристаје многим пожељним појавама у нашој потрошачкој култури, за мене су идеалан симбол овог тренда управо колачи и јагоде, више лепи на око, него ли укусни.

​

 

Из каталога изложбе, У потрази за савршенством

 

Нађа Мандић, историчар уметности

 

 

     Живимо у свету у коме је савршени изглед постао један од примарних критеријума у општој култури. Лепа, привлачна спољашњост, са вешто замаскираним манама, тражи се као обавезан чинилац у представљању јавности.

     Савремено друштво негује инстант културу. Брзо и лако сварљиву појаву, без суштински битних порука, са мало текста или изговорених речи, а пуно слика – савршено очишћених од свега што указује на било какве неправилности.

    Визуелно неписмени и неосвешћени, прихватамо здраво за готово те слике савршенства којима нас обасипају са свих доступних медија, свакодневно и немилосрдно. Без способности за критичко мишљење, суд, постављања себе ван понуђених уских оквира битисања у свету лажних вредности, пливамо у маси у потрази за недостижним. Јер, нема тог фотошопа који би могао да нам у стварном свету уклони све што се може сматрати маном, нема ни те шминке која би могла трајно да покрије пеге, ни добро кројеног одела које ће нас учинити виткијим.

    Уметност у себи крије огроман потенцијал, још увек недовољно искоришћен, да помогне у визуелном описмењивању људи, да их учини свеснијим стварности у којој живе. Одувек је у уметничком стварању постојао и феномен игре, игре техничким средствима или садржином, путем које се кроз слике и облике, могао пружити критички став о свету. Уметничко дело је грађено од слојева, различитих нивоа разумевања приказаног.

    За неког посматрача визуелно пријемчив распоред боја и облика, другоме може бити опора критика друштва. Све зависи од нивоа наше визуелне писмености. Цртежи и мозаици Милице Вуковић који приказују један од најстаријих слаткиша у историји човечанства – чизкејк, кога су познавали још стари Грци, заправо су идеална слика проблема са којим се наше друштво сусреће у потрази за недостижним, површним савршенством.

    Лепе слике сочних слаткиша, уметничка решења највећих мајстора посластичарског заната и уметности израде и укусних, али и визуелно допадљивих слаткиша, постају критика друштва. Постају критика потребе за изгледом који нема мана, за изгледом који је тешко, ако не и немогуће достићи, ако вам није Богом дан. Критика тежњи за површним квалитетима савремене инстант културе.

    Њена уметност тако постаје сведочанство и критика једног времена, потраге за смислом, одговорима, значењем и једним дубљим и смисленијим садржајем који се крије испод приказаног знака.