2010. Самостална изложба - Акција и реакција у белом, Арт центар, Београд

​

Ови објекти представљају наставак рада на исту тему - утицај телевизије и њених порука на конзументе, тј. нас. Радови су настали од различитог одбаченог материјала, делова разних машина и сличног, а њихова претходна намена упућује на "читање" рада чији су део постали.

​

 

Из каталога изложбе, ауторски текст

​

     Изложбу чине две групе радова, а повезује их тема која ме већ дужи период окупира – како поруке медија могу да утичу на људе и шта све може да послужи као медијум за те поруке.

     Група објеката је део веће целине из циклуса „(Р)еволуција тастера“. Употреба различитих тастера непосредно утиче на живот људи, по принципу акција / реакција. Последице се разликују у степену сложености, али тастери углавном изгледају слично (славина, светло, ТВ, лансирање ракете, активирање бомби и сл.). Реакције, емоције, ставови људи, бивају покренути – „укључени“, „искључени“ или напросто промењени једним „клик!“. Сами конзументи су се постепено претворили у оно што је требало да им живот учини једноставнијим, те их је могуће веома лако укључити/искључити, већ по потреби. Наше емоције су постале бледе, површне и углавном „равне“ као и наше мисли, док се не укаже потреба за другачијом реакцијом, што се такође решава путем тастера.

     Група „Белих слика“ представља „реченице“, поруке медија, „преведене“ у одговарајуће комбинације знакова. Друштво одувек комуницира путем система знакова или симбола. Телевизија је преузела овај систем и поједноставила га за своје потребе. Сви медији формирају свој систем симбола или најчешће коришћених речи, којима је ненаметљиво проткан цео програм у сваком секунду емитовања. Симболи су најбитинији за вести и информативни програм, а гледалац је редовним тренингом већ усвојио препоручени начин разумевања поруке и од њега се очекује „права“ реакција. Макар узимали њене поруке и са великом резервом, на крају дана ипак укључимо ТВ да чујемо вести.

     Знакови интерпункције, који доминирају у мојим радовима, третирани су у свакодневници искључиво као – знакови. Међутим, у уметности они добијају ауру која им недостаје и постају симболи. Симбол упућује на „ону“ страну значења, зависи од тумачења, док оно зависи од склоности. Испуњен је афективношћу и динамиком. Комбиновање одређених симбола води ка жељеним реакцијама. Зато увек постоји изјава (акција) и реакција. Лако се може претпоставити једно на основу другог. Шаблони су у нама јер их усвајамо годинама. Инсистирањем на „очигледности“, упрошћености и огољености свих порука ствара се илузија истинитости онога што се приказује. Нађена је мера при којој мање-више сваки мозак прихвата виђено као довољно убедљиво да би било и стварно, а свака намера која се спроводи путем медија саму себе брише, „нестаје“ из видокруга. Утапа се у окружење као сасвим природна. Све изгледа бело и чисто. Транспарентно.

     Шта нам све измиче испод очишћене површине?

​